Током 1889. и 1890. године Моне је урадио серију слика стогова сена,
теме која је тадашњем укусу деловала не само једноставно већ и потпуно
немаштовито. На неким сликама "Пластови" су приказани изблиза, обрадио
их је веома различито, трепераве у црвеном пламену сунца на заласку и
пригушено масивне у снегу. Моне трази посредника између онога сто видимо
и осећамо- ту лежи огроман значај импресионистичке естетике.
"Пластови" су били само почетак. Монеов најуспешнији подухват у овом
правцу била је серија слика насталих у периоду између 1892. и 1894.
године. Ради се о погледу на катедралу у Руану а насликао их је чак
двадесет. Моћна, готичка грађевина богато украшена орнаментима и обиљем
фигура представља једну од најзначајнијих грађевина средњег века у
Француској. Моне је изнајмио малу собу преко пута западне фасаде и две
године је у три варијанте сликао. Метод рада је био започињање рада на
неколико платана како би могао да их ради једно за другим како се светло
мењало у току дана.
Китњасто прочеље руанске катедрале, сликано од ране зоре, кад сунце
разлива златасте тонове по камену, до плавичастог смираја једног жарког
летњег дана, открио је посебан интерес његове моћи запажања. Ту доминира
однос материје и светлости. Али овога пута Моне открива чари фактуре, а
преко фактуре једну посебну материју која није ни реална ни имагинарна. У
неким деловима серије форма је одстрањена у толикој мери да се њено
постојање само може наслутити преко распореда колористичких планова.
Многима је већ тада било јасно да је Моне испливао из вода
импресионизма.
Монеово интересовање за серије се поклопило са повећаним интересовањем
за његов рад. Серије слика су код публике биле врло добро прихваћене. Он
је, ипак, према свом раду био самокритичан и висе пута је уништио
читаве серије слика. Моне је коначно доживео успех и ускоро су га
сматрали једним од најважнијих сликара тога времена. Серија слика
Руанске катедрале није била само врхунско достигнуће у стваралачком раду
зрелог сликара већ је и осигурала његов успех.
На сликама локвања у базену Моне је отишао даље него било када у свом
сликарству. Површина воде сада прекрива читаво платно а величина листова
локвања представљала је Монеу средство за успостављање хоризонтала на
његовим сликама док је одраз врба и трске у ствари производио вертикале
у структури. Али ова геометријска и уједначена структура није ни
монотона а ни лишена живота јер је необична декоративност лишћа и цвета
локвања дочарана вештом употребом боје. Смештајући их у мозаик
светлости, са непоновљивом вештином и суптилношћу он хвата и приказује
на стотине различитих нијанси боја. Његови потези нису више ни
хоризонтални ни вертикални већ се јавља слободнији израз у Монеовој
техници, заједно са удаљавањем боја од реалне природе. Такође и
употреба великих формата је направила локвање изузетно битним за будуће
уметнике. Касни радови локвања су најрадикалнији одраз Монеовог
декоративног стваралаштва. Да би остао млад и свеж он јих је сликао до
последњег часа са намером да та чудесна дела кичице остави држави - оној
истој држави која му није откупила ни једну слику, није доделила ни
једну награду и није дала ни једно почасно звање.
Нема коментара:
Постави коментар