О импресионистима

Тешко да данас постоји ико ко бар нешто не би знао да каже о импресионистима. Међутим, ма колико пута изнова читали о њима, увек можемо сазнати нешто ново или бар обновити градиво. Наредни редови у том смислу нису много оригиналнији али опет, постоји добра шанса да ипак сазнате нешто ново или се бар још једном присетите ових уметника који су у своје време сматрани у најмању руку чудним или чак и “увредом за сликарске вештине”. Невероватно.

Како прича почиње? Још давне 1862. Моне, Реноар и Сисле су се састајали у Глејровом атељеу у Паризу и дискутовали о својим идејама и визијама. Годинама, жири званичног Салона упорно је одбијао да изложи слике ових уметника, те тако група француских сликара као известан знак бунта 1874. организује изложбу у најпрометнијем делу Париза. Око 30 аутора излаже своја платна а међу њима и Дега, Реноар, Сезан, Моне, Сисле, Писаро, Берта Морисо…Занимљиво, иако присталица овог покрета, чувени Мане овом приликом није излагао. Публика и критичари долазе у овај сиромашни кварт и плаћају скромну улазницу како би видели радове. Утисци су потпуно различити: од искрене збуњености, преко беса до тога да се већина ипак пре свега забављала. Сезан је поднео најжешћи негативан ударац критике. Критичари крајње иронично и подругљиво именују покрет импресионизмом по чувеној Монеовој слици (Импресија, Рађање Сунца). Потпуно погрешно протумачени, критиковани су од стране многих. Алберт Волфо изложби и импресионистима за Ле Фигаро пише следеће: “Код Диран – Риела управо је отворена изложба назови-слика. Пред очима недужних посматрача отвара се немилосрдан призор: пет или шест особењака, међу њима и једна жена, група несрећних креатура погођених манијом амбиције, окупила се на изложби својих радова…пример људске таштине која иде скоро до лудила. Покушајте да докажете господину Писароу да дрвеће није љубичасто, да небо нема боју свежег маслаца, да нигде на свету не видимо ствари онакве каквим их он слика(…). Или покушајте да објасните господину Реноару да торзо жене није маса меса у процесу распадања са зеленим и љубичастим мрљама које одају распадање леша”. Ле Паyс чак 1877. пише: “То се граничи са лудилом. То је измишљени излет у област ужаса и одвратности. Може се посумњати да је све ове слике нацртао неки умоболник затворених очију, мешајући на лименој палети, насумице, најдречавије боје”. Упорни импресионисти упркос налету бурних реакција остају истрајни и настављају да сликају…

Оно што многи нису разумели јесте револт импресиониста против официјелне уметности и неокласицизма. Они се залажу за експериментисање у погледу форме и теорија; желе да се изражавају слободно, неспутани традицијом. Нису сви уметници импресионисти у потпуности прихватили сва начела овог правца, али су многа њихова дела у суштини била импресионистичка. Они који се сматрају потпуно доследним јесу Сисле, Писаро и наравно, Моне. Гоген, тада по занимању банкар и сликар-аматер, срео је чланове покрерта први пут на једном од ноћних скупова у кафеу и постао један од првих колекционара њихових дела.

У чему је суштина овог покрета и зашто је он тако битан? Пре свега због избора тема и става групе према савременом свету. Сматрају свакодневне догађаје и “живот у тренутку” занемареним и заборављеним те стављају акценат на њих као мотиве своји слика. Одбацују митолошке елементе, сцене битака, богова…И посматрају живот који их окружује. Сликају оно што виде: кафее, скитнице, улице, пијанице, проститутке. Развој филма и камере их подстиче да сликају оно што данас зовемо “забележеним тренутком”. Слике одају утисак као да је сликар приметио моменат и брзо га забележио. Нешто попут онога што би данас учинили фотоапаратом. Међутим, импресионистичка дела су подробно обрађивана и дорађивана у атељеу. Оно што је најлепше код импресиониста јесте што налазе инспирацију свуда и револуција коју праве у сфери боје. Они су заправо сликајући истраживали законе оптике, “прекидали” боје, стављали тачкице и цртице боје једне до других тако да до њиховог мешања долази у оку посматрача а често и тек на одређеној удаљености од слике. Дају акценат светлости и различитом осветљењу, па тако Моне слика исти мотив неколико пута доказујући да је под променом осветљења и утисак потпуно другачији (Геније). Уместо крутог сликања у атељеу, штафелаји се износе на улице и у природу а слике “на” њима почињу да “живе”.

Едуар Мане

Лета 1874. Моне, Реноар и Мане нашли су се у Аржантеју на Сени где су међусобно сликали портрете својих породица. Иако је одбијао да са њима излаже он показује тесне везе са импресионистима. Почиње све чешће да ради ван атељеа, што је раније ретко чинио а приказ му постаје веселији и бебрижнији.

Едгар Дега

Иако је излагао са импресионистима на свим изложбама осим једној, Дега је сачувао нешто од традиционалног. Често подржава идеју да се не слика ван атељеа, као и слободним цртежом или прозрачном бојом. Али ако у импресионизам спада и психолошки моменат, онда нико није превазишао Дегаа у способности да представи тренутни гест или покрет.

Пјер Огист Реноар

Напета усредсређена фигура девојке на овој слици издваја се из општег метежа и звука који скоро да можемо наслутити. Најједноставнијим и најефикаснијим средством – понављањем линије предњег дела девојчиног жакета у кривини преграде ложе, и варијацијом исте линије на њеним леђима – он постепено уобличава слику. Боја је искоришћена у свем свом богатству и снази.

 

Клод Моне

Најрадикалнији члан импресионистичке групе, уједно и најдоследнији. У његовим каснијим радовима, боја је скоро потпуно растворена магличастом бојом. Њему никад није сметало непостојање форме. Код њега је превасходно од значаја утицај светлости на форму, као и испуњавање околног простора бојом.

 

  Камиј Писаро

Писаро се може сматрати и оснивачем и вођом групе, изазивао је дивљење својих колега, који би ноћу окупљени у кафеима слушали његова поучна и прецизна излагања из теорије уметности. Мери Касат је за њега једном рекла да је толико добар учитељ да би “могао и камен научити како се црта”. За њега је село извор инспирације. Призори су једноставан, прекривени плавозеленом светлошћу и рађени је техником ситних тачкица боје односно “поентилистички”, што ће касније и постати Писароова техника.

 

Жорж Сера

Гранд Жат, острво на Сени било је омиљено викенд излетиште парижана. Он одражава импресионистички метод и дисциплинован начин рада. Наставља да студира боје на научној основи, односно “поентилизам”, где постављајући тачке једну поред друге ствара такву слику где тек на неколико корака од ње форме и боје слике падају на фокус ока посматрачу. Те тако под игром светлости и сенки постиже утисак светлуцања, врло упечатљив за ову слику.

 

Берта Морисо

Удата за брата Едуара Манеа, Еугена, успевала је да усклади улогу домаћице и сликара. Њена кућа је импресионистима, са којима је уједно и радила, увек била пријатно место за бег и место на ком су увек били добродошли. Песник Пол Валери је за њу рекао: “Она живи за сликарство, а слика свој живот”. Берта доноси импресионизму јединствене квалитете: сребнкасту финоћу тона и специфични женски приступ при одабиру и обради једноставних тема.

 

Едгар Дега

Оно што се много година касније постигло фотоапаратом, Дега је успео уз помоћ четкица и платна. До појаве импресионизма, овакви призори су били занемарени у сликарству. Дега је можда једини сликар који је пронашао готово класичну форму да једноставно прикаже сцену из свакодневног живота. Иако делује врло природно, слика је брижљиво рађена. Дега комбинује класично и традицинонално кроз уравнотеженост покрета и контрапокрета, као и промишљеном употребом боје.